СВЕТИ ЂАКОН АВАКУМ - СЛАВА ЗИМСКЕ КАПЕЛЕ

Крај децембра, време када пада празник светог ђакона Авакума, обично је неизвесан у погледу првих озбиљнијих планинских снегова, те је због тога мало ходочасника у могућности да походе манастир Нови Стјеник и да узму учешће у прослави храмовне славе зимске капеле посвећене светог ђакону Авакуму.

Новостјеничке монахиње су у то време већ све обезбедиле за дугу и сурову планинску зиму и чини се као да су за спољашњи свет већ заспале зимским сном.

КРОЗ СНЕГОВЕ ДО ТИШИНЕ

Живећи у високопланинском манастиру, и привикавајући се на услове које планина диктира, много пута смо чуле питање, да ли је заиста непроходно током зимских месеци и да ли је тада ипак некако могуће доћи до манастира? Следећи текст вас води на сајт  нашег пријатеља, који је једне зиме победио планину и уз помоћ Божију стигао сигурно до манастира. У тексту уз детаљан опис  путешествија, можете погледати и доста фотографија, које су употпуниле доживљај вишечасовног пешачења кроз снежни Кучај. Уживајте!

ПУТЕШЕСТВИЈЕ ДО ЗАВЕЈАНОГ МИКУЉА И МАНАСТИРА

" НОВИ СТЈЕНИК "

Панорама главног гребена Кучаја, посматрана са Микуља. С лева на десно: Оманиш, Оштри Камен, Кисели Врх, Велика и Мала Бота, Мала и Велика Треста

Након што препешачите Кучај по снегу постајете свесни да, можда постоје више планине у Србији, али не постоји већа дивљина. Овај огроман, ненасељени простор, један динамичан сплет кречњачких и вододрживих стена који нас лети мами својим бујним ливадама и шумама, кањонима, видиковцима, пејзажима који се пред нашим очима непрекидно трансформишу како остављамо километре за собом, зими је много суровији, дивљији, пустији. Људи који су и лети по Кучају ретки, зими уопште нема, а путеви, без обзира да ли је реч о шумским " магистралама " или једва уочљивим козијим стазицама, нестају под дебелим снежним покривачем, да би се поново појавили тек на пролеће, када се отопе снегови. 

Кликни за цео текст

ДРАГЕ УСПОМЕНЕ

 МАНАСТИРСКИ ЛЕТОПИС

11 / 24. ЈАНУАР 2009.

   Благословите. Мирно теку јануарски микуљски дани, пуни благодати и топлине. Напољу је такође топло, снег се доста отопио, чак је и киша падала. Отац Акакије се јуче вратио из своје колибе посвећене Св. Јовану Богослову у којој је тиховао већ дуже време. Након пар сати проведених у манастиру, морао је кренути за Београд на прославу Светог Саве, а нас неколико сестра иде да га испрати. Са њим ће поћи и мати Касија.

   Испратити оца подразумевало је да понесемо тестеру моторну, лопате, секире..Отац је носио акумулатор од ладе ниве, која нас је чекала ниже манастира заробљена од стране једне букве. Снега није било пуно, али зато попадалог грања услед ледене кише која је данима падала, је било у изобиљу. Да би отац могао путовати, морали смо прокрчити наш пут, који је био најкритичнији.

ЗИМСКА АРХИЈЕРЕЈСКА ПОСЕТА

Икона светог мученика ђакона Авакума, рад преосвећеног епископа Акакија

Преосвећени епископ Акакије посетио је манастир Нови Стјеник и тамо одслужио архијерејску литургију поводом славе манастирске зимске капеле светог новопреподобномученика ђакона Авакума. На литургијској беседи преосвећени владика је поручио новостјеничком сестринству да се угледају на мученички подвиг светог ђакона Авакума који је храбро и непоколебиво, презрео све, своју младост, мајчинску љубав па чак и свој живот и пошао на страшну смрт на коцу ради спасења у Христу Господу. С' тим да мученички подвиг пренесу на монашки, тј. добровољно и трајно лишавање многих удобности и прихватање разних врста злопаћења ради задобијања Царства Небеског. Владика је напоменуо да Микуљска планина као сурово место за живот даје идеалне услове за строг монашки живот и да ће зато што је живот у новостјеничком манастиру тесно повезан са сталним злопаћењем и лишавањем, свакако сваком свом житељу донети велику духовну корист. По литургији владика је осветио славски колач и жито после чека је уследила славска трпеза љубави са читањем надасве потресног житија светог ђакона Авакума. 

ЗИМСКИ ВИДЕО ИЗВЕШТАЈ

Многи се распитују како је у нашој планини познатој по суровим зимама у време када је целу Србију захватио зимски поларни талас екстремно ниских температура и обилних снежних падавина.
Пред вама је, драги пријатељи нашег манастира, реални видео опис зимских услова који нашој планини нису непознати. Мање више, свака трећа зима слична је овој. 
За разлику од осталог становништва Србије ми смо за овакве екстремне услове планинског живота колико - толико спремни. Овај видео је уједно и одговор на питање како смо преживели главни удар ове за Србију заиста несвакидашње зиме. 
Погледајте и не брините...

A photo travelogue of Mati Efrosinia’s pilgrimage across the United States and Canada 2011

Наше сестре присуствовале сахрани Архиепископа Хризостома II - Ходочашће у Грчку

Изненадна тужна вест о упокојењу Првојерарха Грчке Истински Православне Цркве, Његовог Блаженства Архиепископа Хризостома II дошла је до нас истог дана - у недељу 19. септембра (по грађанском календару). Одмах смо скувале кољиво и о. Акакије је одслужио мали помен за покој душе Архиепископа Хризостома чија фотографија је постављена у храм и испред ње свећа која се није гасила наредна три дана. Мати Ефросинија нија била у могућности да пође на сахрану али је послала три сестре са јеромонахом Акакијем који је већ исто то вече био спреман да пође на пут до Атине, тачније Мегаре која се налази на око стотинак километара од Атине.

4x4 свет и ми

4 x 4 "AUTO BILD - Србија" РЕПОРТАЖА: СРБИЈОМ ВАН АСФАЛТА
У броју 16 (2. септембар 2009.) реномираног интернационалног ауто часописа "AUTO BILD - Србија" изашао је изврстан чланак из пера Александра Вељковића, тј. 4х4 репортажа о Лазаревом кањону под истоименим називом: "ЛАЗАРЕВ КАЊОН  - Простор заустављен у времену" на целе четири странице где је један цео одељак посвећен нашем манастиру. Наводимо га у целости:

МИКУЉСКИ МАНАСТИР

 У залеђу Лазаревог кањона, између речних токова Микуља и Демижлока пре него што ове реке нестану у својим понорима на почетку истоимених кракова кањона, налази се стеновити врх Микуљ, који доминира околином, пружајући фантастичне погледе на Малиник и остатак масива Кучајских планина. На овом харизматичном месту, готово на врху планине, почетком овог века никао је манастир Нови Стјеник, дом зилотског православног сестринства у Србији, без струје и текуће воде и далеко од путева, у аскетским условима, у каквим није направљен ниједан други манастир у Србији. Ови скромни људи ће сваког путника дочекати гостопримљиво, са истинским човекољубљем које зрачи из сваког геста, не питајући га које је вере и нације, поделивши са њим оно мало што у овим врлетима имају. Сопственим снагама су и до под сам стеновити одсек Микуља довели макадамски пут, поставили велики крст, али и осигурали пешачку стазу којом се излази на врх планине. Ако се упустите у авантуру истраживања Лазаревог кањона и околине, свакако продужите још три километра у планину након завршетка кањона и посетите ове људе, јер они својим присуством последњих година постају нераскидиви део духовног амбијента кањона. 

Спелеолошка истраживања

Пре неки дан имали смо не тако уобичајену посету...

И поред тога што Микуљ није познат по богатству спеолошких објеката којим обилује његов комшија Лазарев кањон, ипак је привукао пажњу спелеолога, чланова Борског спелеолошког клуба "Брадан" Роберта (из Бора) и Вука (из Београда). У дводневном обиласку Микуља и његових раније већ лоцираних и регистрованих јама, процепа и пећина свратили су до нашег манастира. У разговору је поменута јама и пећина тик изнад манастира које по њиховом увиду до сада нису евидентиране.

Прича се да је та јама веома дубока, а међу мештанима круже приче да је баш ту негде потојао улаз у велику пећину у којој се налази језеро, а којега је нажалост, један од земљотреса после Другог светског рата потпуно обрушио и затворио. Отац Акакије их је одвео на лице места да стручно испитају и јаму и пећину.

Вук се спустио у јаму и после 15-ак минута се огласио са резултатима да је јама дубока неких 25 метара.

После јаме ушли су и у пећину за коју се испоставило да је приближно исте дубине, с'тим што постоји могућност да пећини ту није крај. Уз уклањање нешто камених блокова можда би се дошло и до нових открића, али све је то веома ризично, због веома велике опасности одрона камења.

Свака јама или пећина дужа од 10 м. има право да се назове јамом или пећином и да уђе у регистар спелеолошких објеката. Пошто ове две локације нису до сада регистроване предложено је да их манастир (као најближи мештанин) именује и да их под тим именом региструју. 

Отац Акакије,  Вук и Роберт испред пећине

Иначе, Роберт је један од ретких спелеолога Србије који има лиценцу инструктора спелеологије коју је добио у Француској. Он и Вук су активни учесници спелеолошких истраживања нових пространстава, већ сада најдуже пећине у Србији - Лазареве пећине (или Злотске пећине) у истоименом кањону која су отпочела 2001 године. Та истраживања трају и данас. После скорашњих мерења, дужина ове спелеолошке лепотице износила је нешто мање од 8.5 км, а пред истраживачима остало је, према неким проценама, најмање 2км канала које тек треба измерити и уцртати у план пећине. 

 

Путопис

МИСТИЧНА ЛЕПОТА ИЗАЗОВА
Корак по корак - километар


Субота 21. март, први дан пролећа. У нама је чврсто формирана одлука да кренемо у планину. Журимо да се вратимо у манастир да би отац Акакије служио сутрашњу (недељну) литургију на празник светих 40 мученика Севастијских („младенци“). У Деспотовцу из кога полазимо, време је суво са јаким ветром. Охрабрени чињеницом да је наше возило, лада нива, уз помоћ ланаца, много пута пробијало мање сметове и прелазило већи део пута ка манастиру; журили смо, јер смо очекивали мања заглављивања у сметове, које ћемо уиграно откопати и наставити пут.

ПОСЕТА ПОКЛОНИЦА ИЗ ГРЧКЕ, ПРЕКО СНЕГА, НА САМОМ КРАЈУ МАРТА 

Крај марта месеца, а манастир је још увек опкољен снегом. Гошће из Грчке у доласку превезене моторним санкама, у повратку морале су пешачити око десетак километара да би сишле са планинских врхова.

Уторак 24. марта (по световном календару) био је дан превоза моторним санкама наших гошћа из Грчке којима је есфигменски игуман, њихов духовник, благословио да нас посете. Не много дана пре тога пао је (неочекивано за март месец) велики снег. На и онако велики ранији не отопљени снег сручио се нови метарски слој. На неким местима сметови су прелазили висину и од цела два метра.

Мислећи да је да су и врхови Српског Кучаја прихватили пролеће оне су, иако смо им говорили да је долазак до манастира неизвестан, инсистирале да дођу. Отац Акакије је дошао по њих до Винатовачког крста моторним санкама (до тог места је снег очишћен из стране Деспотовца).

Са два рутинска силаска отац Акакије је врло брзо истог дана превезао обе гошће са нешто ствари до манастира.

После пет дана боравка, за које су гошће рекле да су заиста незаборавни (једна од њих иначе није први пут била на Микуљском камену али у зимским условима свакако да) требало је испланирати силазак.

Манастирска послушања била су одређена и гошћама

Имале су шта и да виде: манастирски подмладак шарпланинаца и срндаћа надомак манастирске баште

Санке је планина уз помоћ наглог отопљења онеспособила (на неким местима се снег отопио или се претворио у безобличну масу дубоке снежне бљузгавице), а теренац свакако није могао да прође веома дубок снег и сметове које су на многим локацијама одлучно одолевали ударима пролећа. То је најтежи период кретања по планини. 

Неочекивано и ненајављено, два дана пре него што су оне по плану морале да сиђу доле, планинску тишину запарало је тутњање булдожера. Из правца Борског језера Србијашуме је послала булдожер да „отвори планину“. Булдожер се са снегом борио до самог заласка сунца, а његове фарове по суседним планинама пратили смо до позне вечери. Сутрадан смо назвале Борску секцију Србијашума и распитали се како и докле је пут очишћен на шта смо добили одговор да је булдожер, не баш детаљно, разгрнуо снег све до Слатине (раскрснице на којој се налази последње скретање за манастир). Мати Ефросинија се налазила у Деспотовцу. Договорили смо се да у недељу после литургије гошће крену пешке у правцу Крње Јеле (главна планинска раскрсница), а да мати из правца Борског језера крене према манастиру па, где се сретну. Тако је и било. Снег иако је разгрнут, није био потпуно очишћен. На неким местима манастирски теренац је наседао и заглављивао се (Мати Ефросинија је у једном од одглављивања чак поломила и лопату).

Умор од пешачења био је не примећен услед лепоте крајолика којим се ишло.

Гошће су уз пратњу неколико монахиња и оца Акакија препешачиле десетак километара, а на мати Ефросинију су наишле тек нешто мало пре Крње јеле и то заглављену. Откопали смо ауто и мати Ефросинија је са гошћама и о. Акакијем успела да се без неких већих проблема докопа Дубашничког асфалта. То је отприлике и био крај овог путешествија.

Манастирски теренац "Landy", веран помоћник по планинским врлетима 

„Баба Марта“ нам је ове године заиста показала своје сурово зимско лице.  
   

Путопис

КРОЗ СНЕГОВЕ ДО ТИШИНЕ

Путешествије до завејаног Микуља и манастира "Нови Стјеник" (децембар 2008.)

Након што препешачите Кучај по снегу постајете свесни да, можда постоје више планине у Србији, али не постоји већа дивљина. Овај огроман, ненасељени простор, један динамичан сплет кречњачких и вододрживих стена који нас лети мами својим бујним ливадама и шумама, кањонима, видиковцима, пејзажима који се пред нашим очима непрекидно трансформишу како остављамо километре за собом, зими је много суровији, дивљији, пустији. Људи, који су и лети по Кучају ретки, зими уопште нема, а путеви, без обзира да ли је реч о шумским „магистралама“ или једва уочљивим козјим стазицама, нестају под дебелим снежним покривачем, да би се поново појавили тек на пролеће, кад се отопе снегови.


Српски Сибир
Када осетите кучајске мразеве који сурово штипају за нос и образе постаје вам јасно да је Пештер добио епитет „српског Сибира“ из пуке необавештености, само зато што тамо има некога да посведочи о тим зимама. Иако им је надморска висина иста, на Црном врху је просечна температура зими нижа него у Сјеници, а снега често има више него на скоро дупло вишем Копаонику.

Путопис

МИКУЉСКИ ЗИМСКИ МИР
Запис једног путописца

Микуљ је место које носи нешто свето у себи... Око Микуља столетне букве изгледају као да шире своје крошње да вас загрле, мишићавих жила као да ходају сваке ноћи, око Микуља су ливаде бујније, мајчина душица мириснија, вода хладнија и укуснија, ваздух прозрачнији, зрикавци гласнији, а сан луциднији и крепкији. Микуљ је довољно далеко од наших живота, а када се нађете тамо имате утисак да сте потпуно измештени у неко друго време и простор. Зими, Микуљ обично јесте у неком потпуно другом свету, завејан, са ветровима који звижде око његових стена и држе га недоступним за обичне смртнике готово пола године.

То су разлози зашто сам био ужасно радознао да осетим тај простор зими, тако далек и недоступан. Искористио сам најблажу зиму у овом веку да бих са још седморо радозналаца 3. фебруара дошао у походе Микуљу. Било је нестварно путовати сатима преко пустог Кучаја, на коме је управо тог дана почео да веје густ снег. Како је дан одмицао, тако се и вејавица појачавала, да на крају враћајући се оданде готово ништа испред себе нисмо видели. Ја сам био мало лењ на окидачу, више упијајући све него желећи да забележим, али понека фотографија је остала као успомена на то необично ходочашће...

Александар Вељковић 
Са похода Микуљу 2008.