Истински монах је васкрсли из мртвих, образ и слика Васкрслог Христа. Он открива да духовно не значи нематеријално, нити плотско, телесно. Духовно је све оно (било материјално или нематеријално) што је освећено тајном Крста и Васкрсења, све преображено нетварном, божанском енергијом.
На један особити начин он се бави свим и ничим. Он је "од свега одвојени и свима сједињени." Ево шта пише један такав монах: "Није мој посао да зграде зидам и украшавам. Чак ни то да читам и пишем. У чему је онда моје послање? Да ако је могуће, умрем у Богу. Тек тада истински живим и друга ме сила покреће. Тек тада могу слободно све да радим (и да копам, и да читам, и да пишем) а да притом нисам за било шта везан. "
Осећаш да у свим смиреним душама које зраче од радости, светодејствују непрестано две врлине: тајна покајања и тајна љубави. Тајна покајања и скрушености, и усправљања снагом друге силе, треба да дејствују у нама сваког трена. Сваког момента ти који си пао треба да осећаш да те Он подиже. Да осећаш да си пад, а Он Васкрсење. Кад се приближиш једном зрелом монаху, не налазиш код њега ништа што зачуђава. Све је код таквих дубоко људско, смирено и носи у себи спокојство и утеху. Светлост којом зрачи истински монах има снагу откривања у себи. Познајем једног од њих. Блиста и прелива се - ето израза који донекле изражава истину о њему. Поседује ризницу неизрециве радости у земљаном сасуду, малом и ломном. И радост се излива, испуњавајући све около. Шири се и кад говори, и кад ћути; и кад спава и кад је будан; и кад је присутан и кад је одсутан; увек исто говори, има исти идентитет, привлачност и силу. Присуство његово и сећање на њега; осећање да је негде близу или сами факат да постоји - предаје, зрачи нешто друго, нетварно, спокојно, продорно.
Он је свирала, лира Духа, која целосно трепери и бруји од Његових нитија. Зато и мелодија коју производи та лира привлачи и преноси у непознату земљу. Сведубинска људска, очовечује човека. Од себе је направио риту, подерао себе, дао, свима разделио. Сад се са лакоћом креће свуда и у свему, на начин на који се нико други не креће. Где год да ступи ногом, свуда налази чврсту стену, јер се сагнуо и пустио другога да пређе преко њега.
У његовој близини се очишћујеш, облачиш у благодат, једну за другом. Овај човек је икона богословља, светлости, откривење сједињења две природе у Христу. Слабачак је, као од паучине изаткан, но ипак, свемоћан. Прима таласе благодати који превазилазе његове моћи. Његов земљани сасуд није у стању да издржи. Излива се, постаје огањ. Све у њему и око њега постаје - светлост неприступна. Ничега лажног код себе нема. Он не прави, него рађа, исходи. Не говори, него твори. Не ставља примедбе - воли. Поседује особито схватање живота, света. У свету га нема и истовремено га сабира, организује, обједињује. Ако га гађаш, стреле твоје га не налазе. За њих је непостојећи. Ако га тражиш, ма где се ти налазио, уз тебе је. Само за тебе живи. Пушта нежно и бешумно топлину сјаја, да омекша, да осветли, да утеши и да орадости човека, брата његовог створеног по образу Божијем. И не плаши те са његовим аскетским подвизима, него ти предаје духовну мирноћу кроз претакање љубави Божије у којој он живи даноноћно.
За време вашег заједничког разговора врло је благородан и пажљив. Зна, види, воли. Разоткрива твоје тешкоће једну за другом у потпуно природној атмосфери. Примећујеш да ти он само помаже са расуђивањем. Не интервенише на груб начин. Не намеће се магично. Открива ти природно функционисање твога бића. Оставља ти пуну слободу и постајеш заробљеник истине, слободе, стварности онакве каква јесте. И одлазиш утешен, ослобођен од мрака, умирен, окрепљен. Напушташ га и одлазиш на свој посао, идеш где хоћеш, и опет, остајеш ту за свагда.
Налазећи се поред њега осећаш да су древни Светитељи истински живи, као што је и овај древан и мртав за свет, и живи на други начин, са нама, у Духу Светом. Тиме сведочи да нас никад неће оставити.
Преузето из књиге: "Христе, мој животу"
