РАЗМИШЉАЊА КОЈА ДОНОСИ ПРВИ СНЕГ

 

Пао је први снег, касније него што се зими очекује. Ненадано али прижељкивано, затворио је планинске путеве свуда око нас. Ситне, ситне, најсићушније пахуљице, вредно су падале. Оне су толико мале, незнатне, да једну пахуљицу саму, не би могли ни угледати голим оком, и тако сама, одмах би нестала од додира најмање топлоте и истопила се. А удружене, тако малене и крхке победиле су горостаса, победиле су планину, блокирале су је и онемогућиле кретање кроз њу.

Заиста су величанствена дела Божија, у свему око нас огледа се закон духовни. Без велике књишке учености, само посматрајући природу као Божију Творевину, може се научити сасвим довољно, толико да не може бити изговора да нисмо знали Божији закон. По Божијој речи пахуље падају, када им се нареди и колико, и тако побеђују  и бивају јаче и од јачега. Оне нису посумњале због своје маленкости и безначајности, знале су да падају и слажу се на земљу по заповести Свемоћног Сведржитеља, и тако остваривши оно чему их је Божија Воља назначила, испуниле су сав закон Божији и своју сврху у савршенству испуниле.

Наравно, лако је пахуљама, за њих нема искушења, слободне воље и пале природе као за сложено људско биће, које се може до ада сурвати али исто тако, и још више, изнад Небеса узвисити.

Ипак, није лако човеку допустити да бесловесне и малене пахуље буду боље од њега, боголиког. Ако не због саме узвишености оно бар да се не би посрамио, човек ће похитати да сазна и испуни оно чему га је Бог наменио, само ако допусти себи да посматра свет око себе и у себи, као јединствену књигу Закона Божијег.

Као рука вештог и надахнутог сликара, касни децембарски снег је обојио планину у бело; дивно и непоновљиво ремек дело сликарства а и вајарства. За неко време одвојио је планину од погледа и утисака света, начинивши је правом пустињом. Обустављен је контак и учествовање у садашњости коју свет управо пролази, и то су величансветни моменти, можда у данашње време чак и луксузни. Ако се десе, треба их доживети, искусити, пустити да прожму цело биће, ма шта донели и колико год, души која носи утиске света, деловали безводно и безукусно, они - такви моменти, потпуног непостојања у остатку света – веома су плодоносни и могу бити бесцен благо. Ту, као на каквој раскрсници пролазног и вечног, не можеш а да се озбиљно не запиташ, где је тачка у теби, где смртно прелази у бесмртност.

Мисли су вољно-невољно, престале да журно тумарају по брзим аутопутевима дојучерашњих брига, које нам земаљски живот намеће и које се морају бринути и у које се често човек мора, или бар тако се чини, и уживети. Оне су сада слободне, али ни саме не знају куда би кренуле и где да се задовоље. Лако их привуче грех, испразност или страх. Погледавши свуда око себе ненадмашне пејзаже и игру снега, голог дрвећа и зимских облака, ветра који се поиграва својом брзином и јачином, као да плеше зимски валцер, са нијансама светлости од тихо тмурне до раздрагане, сунчане и живе, мисли се и нехотично обрету у усхићењу, благодарећи и славећи Бога, Творца свега видљивог и невидљивог. Тада се само наметне питање: а у мени? Да ли је у мени исто тако као у природи лепо, живо, послушно и смислено, као што ме Творац сазда? Непрекидајући једну јединствену нит, која спаја смртног човека са бесмртношћу, ту се, на ту недоумицу, ниже молитва, покајање и брижно истраживање Закона Божијег, са страхом и чежњом која испитује сопствене грехе и уверава се у сопствену немоћ. Тако се утврђује вера, да једино Господ може оживети, оснажити и улепшати душу Духом Својим Светим. Као што се зна, а тешко је поверовати, да ће сав овај снег, мраз и лед, ишчезнути пред пролећним живахним али нежним светом, тако је душа смућена, верујући и неверујући, да ће оживети из смрти греха, да ће се све њене силе вратити у поредак и прославити Господа. Јер као што нас уче Свети Оци - тамо где делује Дух Свети, не треба тражити ни узроке ни последице, нити законе природе, једино остаје рећи- охрабри се душо и веруј!

Чини се да снежни прекривач додатно заглушује звуке, који су и онако ретки у планинској пустињи, тише је него обично. Када снажни, планински ветар заврши своју представу, ковитлајући ваздух и снег у само њему познатом плесу и звуку, готово се чује тишина, само по нека мала птичица, смела и живахна, испусти звук, помало плашљиво као стидећи се што нарушава ову глуву тишину, која изгледа као да се додирује са светињом.

Тишина је велики пријатељ душе, само ако човек прихвати њено веома присно пријатељство које тражи целог човека, да би му дала све оно што она од Бога доноси људском спасењу. У друштву тишине, речи се показују као излишне и безначајне, природно оне  прелазе у ћутање, а ћутање у дела. Добра дела су истинско знање и пут ка спасењу.

Може се и уплашити душа, и ум уздрхтати нашавши се у таквим околностима. Хтео-нехтео, може помислити да је стешњен у каквом гробу... али потрпевши мало тај први лажни утисак, уз благодарење, спознаје да не само да није у гробу, но пред вратима која изводе из обмане таштином, и из ове имитације живота, коју зовемо реалност, пред вратима која воде у Живот Вечни.

Као што је давно рекао свети Исак Сиријски, тако сажето а све казујући: "Ћутање је тајна будућег века, а речи су оружје овога света".