ГОСПОД СМИРЕНИМА ДАЈЕ БЛАГОДАТ

Сви говоре о смирењу.

Читам о смирењу, пишем, молим се, размишљам о смирењу,

трудим се, анализирам..али нигде не налазим смирење. Тражим га

у мислима, тражим га у покретима, у срцу и осећањима, у самоћи и

међу људима, у туђим погледима огледам се и желим да видим ту

врлину тако недокучиву и неухватљиву..Таман помислим: Ево, то је

смирење! – оно је већ брзином светлости побегло далеко од мене,

а оставило гордост и сујету да чуче крај мога срца, који неодступно

чекају нову прилику да одбране своју част и славу у односу на

смирење. Неравноправна борба – неко ће рећи, страсти има тако

много и веома су се намножиле у мојој души, како смирење може

победити и завладати срцем у којем царује гордост и сва светска

слава овога века? Да, уистину неравноправна, ако тако посматрамо

ствари.

Нижу се дани један за другим, као нежни бисери на тананој узици

која се живот зове. Он неумитно пролази а бисери су врлине којима

испуњавамо нит живота. Свака нит, као и сам живот има свој

почетак и крај. Питање је од судбоносне важности, да ли ћемо

бисерима односно врлинама испунити овај живот или ће тек

празан кончић висити о нашем врату, који ће нас с'времена на

време помало затезати и опомињати, помало сећи – тек да се

зацрвени и застиди макар тај део тела кад не може срце.

Избор је на нама.

Слобода избора је на нама.

Али како је тешко слободно изабрати пут смирења. Тешко је док не

почнеш. Тешко је док не спознаш да је то једини пут ка Царству

Небеском. Док не схватиш озбиљност ситуације и реалност

духовног света.

Тешко је смирити се. У малим стварима, које нико и не зна, до

једино ти и Бог. Тешко је бити понизан, слушати, тешко је другима

давати предност, тешко је себе умањити..

Смирење је у једноставности. У малим стварима. Када осетиш тај

танани покрет срца и душе да је у њима извор и увор гордости и

сујете, тог величанственог ЈА ..тада почињеш да правиш разлику и

сада већ опипљиво знаш шта је потребно радити. Господ ти тихо

шапуће и открива разлоге зашто је потребно теби смирити се. Не

Њему, него теби. Када од гордости у теби све почне да ври, када у

себи стално осећаш немир – тада је једини могући излаз смирење.

Када учиниш први покрет душе свесно и са намером да угушиш тог

црва који непрестано нагриза твоју утробу, који се одомаћио и

живи у теби изједајући те полако али сигурно – тада си постао

причастник смирења. Тада Господ који види све тајне твога срца,

притиче у помоћ и даје благодат да осетиш сладост смирења кроз

понизност и служење другима.

И сада хрлиш ка смирењу. Не зато што си то читао, не зато што

знаш да то хришћани треба да раде – већ што знаш да је то твој

једини пут и да избор заправо и не постоји. Све остало је на

пропаст душе уколико нема смирења. А у смирењу ћеш наћи све

остале врлине, којима ће твоја бисерна огрлица засијати пуним

сјајем у Царству Небеском.

Нека би нам милостиви Господ отворио очи ума и умножио

благодат да видимо где грешимо и вратимо се на пут смирења кроз

служење ближњима, јер срце скрушено и смирено Господ неће

презрети.

Писано једног летњег дана у тишини микуљске пустиње, 2025.